Imao je stav i stavio mi ga… Moj komšija Nikola imao je neobičan običaj da mi svake nedelje pokuca na vrata i zatraži nešto što mu navodno nedostaje. Jednom je to bio šećer, drugi put kafa, a treći put otvarač za flaše. Počela sam da sumnjam da njegov stan uopšte nema kuhinju! Kada sam ga poslednji put pitala da li je konačno kupio sve što mu treba, nasmejao se i rekao: „Jesam,
samo nisam kupio razlog da te ponovo vidim.“ Ostala sam bez teksta. Pozvala sam ga da uđe na kafu, a razgovor koji je trebalo da traje deset minuta pretvorio se u nekoliko sati. Od tada više ne traži šećer. Sada jednostavno pita da li sam slobodna za kafu. A ja se svaki put nasmejem, jer oboje znamo kako je sve počelo.