Novi direktor je seo prekoputa mene u kancelariji: Kada mi je ispod stola pružio fasciklu, shvatila sam da je sve bila igra
Radim u jednoj marketinškoj agenciji već tri godine i posao mi je bio prilično predvidiv – sve do prošlog meseca kada nam je stigao novi regionalni direktor. Čovek u ranim tridesetim, izuzetno profesionalan, distanciran i, ruku na srce, izgledao je kao da je upravo sišao sa modne piste. Od prvog dana je postavio strogu granicu sa svima nama.
Prošle nedelje, ostali smo sami u kancelariji nakon radnog vremena kako bismo završili izveštaj za važnog klijenta. Atmosfera je bila napeta jer je rok isticao. Sedeli smo jedno prekoputa drugog za velikim konferencijskim stolom.
U jednom trenutku, dok sam grozničavo kucala po tastaturi, on je prestao da lista papire. Podigla sam pogled i videla da me posmatra onim svojim ozbiljnim, neprobojnim očima.
“Milice, mislim da smo napravili propust u ugovoru. Pogledaj ovo”, rekao je potpuno smirenim, poslovnim glasom.
Pružio mi je crnu fasciklu, ali je nije pustio preko stola, nego ju je spustio dole, ispod nivoa stakla, signalizirajući mi da je uzmem iz njegove ruke ispod stola. Kada sam posegnula rukom da uzmem dokument, moji prsti su dodirnuli njegove. Umesto da se pomeri, on je lagano stegao moju ruku.
Pogledala sam ga u šoku, spremna da se povučem, ali njegov izraz lica se uopšte nije promenio – i dalje je izgledao kao hladni profesionalac koji priča o brojevima. Otvorila sam fasciklu koja je bila u mojoj ruci. Unutra nije bio nikakav ugovor.
Na belom papiru je njegovim rukopisom bilo napisano: “Znam da i ti osećaš ovu tenziju već nedeljama. Večera u 20h? Auto me čeka ispred.”
Pogledala sam na sat – bilo je 19:45. Srce je počelo da mi lupa kao ludo. Cela ta njegova hladnoća i distanca prethodnih mesec dana bili su samo maska. Sada sedim za stolom, gledam u papir i imam tačno petnaest minuta da odlučim da li ću spakovati stvari i ući u njegov auto, ili se napraviti da se ništa nije desilo i rizikovati karijeru.