Došla sam sa bratom do emotivne povezanosti… Bio je moj brat, moja zaštita, i osoba kojoj sam poveravala sve, ali tog dana smo oboje bili iznenađeni svojim emocijama. Sedeli smo na staroj klupi u parku, šapat vetra je nosio lišće oko nas, a tišina je bila previše teška da bi je ignorisali. Pričali smo o svemu i ništa, smejali se, prisećali se detinjstva.
I onda se desilo. Njegova ruka je slučajno dotakla moju dok smo pokušavali da dohvatimo isti papir koji je pao s klupe. Srce mi je zakucalo brže. Pogledi su nam se sreli i, instinktivno, nasmešili smo se — i desio se kratki, spontani poljubac na obraz.
Bio je to trenutak čistog iznenađenja, trenutak bliskosti koji nije imao seksualnu konotaciju, ali je nosio sve naše godine poverenja i povezanosti. Obojica smo se povukli, smejali nervozno, znajući da je to samo znak koliko se podržavamo i koliko nam znači jedno drugo, više nego što bilo ko može da razume.
Te večeri, dok smo se rastajali, oboje smo osećali da je naša veza postala još jača — nežna, emotivna, i nepokolebljiva.