Mislio sam da je samo komšinica sa kafe, a onda mi je kupila Makitu…
Nikada nisam verovao u one priče da se prava ljubav rađa iz navike ili preko noći. Za mene su žene uvek bile zagonetka, a ja sam bio tipičan muški lik – fokusiran na svoj posao, radionicu i momački život koji niko nije remetio. A onda je ona počela da svraća.
Na početku, to je bilo potpuno neobavezno. Dolazila je na kafu, onako komšijski, u prolazu. Sedeli bismo, pričali o svemu i svačemu, smejali se nekim glupostima. Navikao sam na taj naš ritual. Postalo mi je normalno da u toku dana pomislim: “Hoće li svratiti danas?” Ali i dalje sam samom sebi lagao da mi je samo drago društvo i da tu nema ničeg više.
A onda se desio moj rođendan. Nisam pravio nikakvu dramu oko toga, niti sam ikome slavio na sva zvona. Ona je, naravno, došla na kafu. Ali u rukama je nosila veliku, tešku kutiju.
Kada sam otvorio, ostao sam bez teksta. Unutra je bio alat. I to ne bilo kakav – kupila mi je novu Makita brusilicu/šrafilicu, tačno onaj model koji sam jednom, mesecima ranije, usput pomenuo da mi treba za posao, dok smo sedeli na toj istoj kafi.
Nije mi kupila parfem, košulju ili neku sitnicu tek da reda radi. Kupila mi je nešto što je znalo koliko radim, nešto što je zahtevalo da me zapravo sluša i zapamti šta mi završava posao. Pogledao sam u nju, u njen osmeh koji je govorio: “Znam te u dušu”, i u tom sekundu me je preseklo u stomaku.