Prošle nedelje moj stariji brat je pozvao svoju novu devojku na večeru kod nas u stan. Devojka je bila prelepa, izuzetno komunikativna i od prvog trenutka smo uspostavili neobičnu hemiju i razmenjivali poglede dok je brat u kuhinji spremao hranu.
Nakon večere, brat je morao na pola sata do pumpe jer mu je nestalo cigareta, a zaboravio je i piće za dezert. Čim su se vrata stana zatvorila, ostali smo sami u dnevnoj sobi. Razgovor se u sekundi pretvorio u varnice, pa smo iz dnevne sobe prešli u moju sobu i završili na krevetu, potpuno zaboravivši da brat ima rezervne ključeve i da se vraća brže nego što smo mislili.
U najnezgodnijem i najžešćem trenutku, čulo se otključavanje ulaznih vrata. Pre nego što smo uopšte uspeli da skočimo sa kreveta, moj brat je uleteo direktno u moju sobu držeći kesu sa pićem, želeći da me pita gde stoji otvarač za flaše.
Stao je na vratima kao ukopan. Kesa iz ruke mu je zamalo ispala na parket, a lice mu je promenilo sve moguće nijanse crvene i blede u istoj sekundi. Njegova devojka se u potpunoj panici sakrila pod moj pokrivač, dok sam ja ostao na krevetu držeći jastuk ispred sebe.
Pogledao sam brata potpuno hladnokrvno, obrisao čelo i rekao sa najozbiljnijim licem: „Otvarač ti je u prvoj fioci sa leve strane… a sledeći put prvo pokucaj pre nego što uđeš da proveri saobraćaj.”
Brat je par sekundi nemoricno gledao u nas oboje, progutao knedlu, pa bez ijedne reči okrenuo leđa, izašao iz sobe i zalupio vrata. Njegova devojka se spakovala za dva minuta i pobegla iz stana, a brat i ja od te večeri razgovaramo samo o vremenskoj prognozi.