Zaglaili smo u šumi na povratku sa puta, a sutradan je moj muž u službenom autu pronašao dokaz Sve je počelo pre mesec dana kada je moj muž angažovao novog, mlađeg vozača da ga menja na dužim relacijama i prevozi našu porodicu kada je on na sastancima. Momak je bio izuzetno tih, uvek u odelu, ali sa pogledom koji je od prvog dana stvarao opasnu hemiju među nama.
Prošlog petka, muž me je poslao u drugi grad da preuzmem neke važne dokumente za firmu, naravno — sa vozačem. Na povratku nas je uhvatila nezapamćena gužva i zastoj na autoputu, pa je skrenuo na sporedni, mračni put kroz šumu kako bi zaobišao kolonu.
Čim je zaustavio automobil na proširenju pored puta da proveri navigaciju, tišina u vozilu postala je nepodnošljiva. Pogledao me je u retrovizoru, ugasio svetla i prešao na zadnje sedište. Sve se odigralo u potpunoj žurbi i strasti na zadnjem sedištu službenog auta. U toj drami i tesnom prostoru, njegova teška satna narukvica zakačila je i pocepala tanku čipku na mojoj bluzi, dok je jedna mala dugmad sa njegovog rukava odletela pod suvozačevo sedište.
Kad smo stigli ispred kuće, obrisala sam tragove i ušla unutra pravim korakom. Muž me je dočekao u hodniku, uzeo dokumente i odmah pošao do auta da popriča sa vozačem oko sutrašnjeg puta.
Nakon pet minuta vraća se u stan, držeći u ruci ono malo dugme koje je našao na patosnici dok je proveravao nivo goriva.
„Vidi šta sam našao u kolima…” — reče muž i zagleda se u mene. „Izgleda da je momak danas bio prilično nesmotren kad je utovarao tvoje torbe.”
Progutala sam knedlu, pogledala u dugme pa u njega i tiho rekla: „Jeste… put je bio baš napet, ali je posao na kraju uspešno završen.”