Moja drska krađa: Kako sam zbog zalutalog veša završila kod komšije s četvrtog sprata
Živim u zgradi gde svi sušimo veš na zajedničkim terasama na međuspratovima. Prošle nedelje, vetar je bio toliko jak da mi je sa žice oduvao komplet crnog, čipkanog veša koji sam kupila pre samo par dana. Pretražila sam celo dvorište, ali nigde ničega. Pomislila sam da je otišao u nepovrat.
Dva dana kasnije, sretnem u liftu Nikolu, novog komšiju sa četvrtog sprata – opasan frajer, uvek u odelu, tetovaže mu vire ispod rukava košulje, a ponaša se kao da je cela zgrada njegova. Kako je lift krenuo, primetim da mu iz džepa sportske torbe viri nešto crno i čipkano. Pogledam bolje – moj brushalter!
– „Komšija, mislim da u torbi imaš nešto što zakonski pripada meni,“ – rekla sam drsko, blokirajući vrata lifta kad smo stigli na njegov sprat.
Nikola je zastao, pogledao dole, pa u mene, i na licu mu se pojavio onaj bezobrazni, samouvereni osmeh.
– „Aha, znači tvoj je? Pao mi je pravo na terasu. Planirao sam da idem od vrata do vrata i tražim Pepeljugu kojoj odgovara veličina… ali vidim da je vlasnica sama došla po njega,“ – spustio je glas, gledajući me pravo u oči.
– „Vrati mi veš, Nikola, nemoj da se igraš,“ – pružila sam ruku, ali me je on umesto toga uhvatio za zglob i lagano povukao iz lifta na svoj hodnik.
– „Vratiću ti, naravno. Ali moram prvo da se uverim da ti stvarno stoji onako dobro kako sam zamislio dok sam ga skupljao sa pločica,“ – šapnuo je, otključavajući vrata svog stana.
U tom trenutku, umesto da se okrenem i odem, kroz mene je prošao takav talas adrenalina da sam samo zakoračila unutra. Čim su se vrata zatvorila, Nikola me je pritisnuo uz zid, a moj crni veš je završio na podu hodnika – jer mu u tom trenutku uopšte nije bio potreban. Hemija je bila toliko divlja i brza da nismo stigli ni do spavaće sobe.
Sada, kad god vetar malo jače dune, Nikola me obavezno pozove na telefon i pita da li treba ponovo da dežura na svojoj terasi.