Moja noćna sramota: Kako me je nestanak struje bacio u naručje novog komšije
Pre mesec dana u stan iznad mog doselio se Darko. Visok, istetoviran, uvek u nekim opuštenim sportskim varijantama – tip muškarca koji zrači onom sirovom, privlačnom energijom. Kad god bismo se sreli u liftu, želudac bi mi se okrenuo od uzbuđenja, ali bih uvek samo stidljivo oborila pogled i promrmljala „Ćao“. Smatrala sam da takav frajer sigurno i ne primećuje običnu devojku poput mene.
A onda se desila ta čuvena tropska subota. Negde oko ponoći, u celom kvartu je nestalo struje. Klima je stala, a stan je u roku od deset minuta postao pravi pakao. Sparina je bila neizdrživa. Kako sam bila sama, skinula sam sve sa sebe i ostala samo u tankim, poluprovidnim tangicama i skroz kratkoj, pamučnoj atlet majici bez brusa. Sedela sam u mraku na ivici kreveta, pokušavajući da se rashladim lepezom.
Odjednom, začulo se jako kucanje na mojim ulaznim vratima. Pretrnula sam od straha.
„Komšinice, jesi tu? Darko je sa trećeg spratu“, začuo se njegov dubok glas kroz drvo. „Proveravam samo da li je kod tebe u redu osigurač ili je cela zgrada u mraku.“
Potpuno zbunjena i pod uticajem vrućine, zaboravila sam kako sam obučena. Otvorila sam vrata držeći upaljenu sveću u ruci. Svetlost sveće je padala tačno ispred mene, kompletno osvetljavajući moju figuru i donji veš koji realno ništa nije skrivao.
Darko je zaustavio rečenicu na pola. Pogled mu je skliznuo naniže, zenice su mu se raširile, a vilica mu se bukvalno opustila. Nastala je tišina u kojoj se čulo samo disanje. Tek tada sam shvatila da stojim pred njim polugola.
„Jao, izvini, ja… zaboravila sam da nemam ništa na sebi“, zacrvenela sam se i krenula da zatvorim vrata, ali je on brzo, a opet nežno, stavio ruku na ragastov i sprečio me.
„Čekaj… nemoj da zatvaraš“, rekao je tiho, a glas mu je odjednom postao promukao. Pogledao me je pravo u oči, a u tom pogledu nije bilo ni truda da sakrije koliko me želi. „U tvom stanu je ionako pretoplo, a meni se uopšte ne vraća u onaj moj mrak.“
Sveća u mojoj ruci je počela da drhti. Onaj stidljivi osećaj je u sekundi nestao, zamenjen nekom divljom strujom koja je prošla kroz mene. Napravila sam korak unazad, puštajući ga da uđe, i spustila sveću na komodu u hodniku.
Darko je zatvorio vrata, zaključao ih u mraku, a sledećeg sekunda njegove velike, tople ruke bile su na mom struku. Privukao me je uz svoje telo – bio je u samo tankom šorcu, bez majice, a koža mu je bila vrela od letnje noći.
„Znaš li koliko te već dugo gledam u liftu i maštam o ovome?“, šapnuo mi je na uho pre nego što me je divlje, gladno poljubio.
Sva ona tenzija koja se skupljala nedeljama eksplodirala je u tom mračnom hodniku. Nije nam smetala ni vrućina, ni to što se znojimo – ta strast je bila toliko jaka da me je bukvalno podigao i pritisnuo uza zid. Te noći, bez ijednog upaljenog svetla u zgradi, doživela sam nešto što nikada neću zaboraviti.
Struja je došla tek pred jutro, ali nas dvoje to nismo ni primetili. Sada, kada se sretnemo preko dana, više ne obaram pogled. Samo se nasmešim, a Darko uvek prokomentariše kako se „nada novom kvaru na mreži“.