Moja svekrva živi i radi u Švajcarskoj i patološki pati od toga da svi u selu i gradu vide koliko ona ima novca. Mi živimo prosečnim životom, oboje radimo, ali jedva krpimo kraj sa krajem jer otplaćujemo kredit za stan. Prošle nedelje je bio drugi rođendan našeg sina. Ona je došla i pred punom kafanom, uz muziku, izvadila masivan zlatan lanac sa ogromnim krstom. Rekla je da je to platila 1.500 evra, da se „zna da je od bake“.
Bila sam zgrožena. Prvo, detetu od dve godine ne treba takav lanac, niti je bezbedno da to nosi. Drugo, mi u tom trenutku nemamo detetu da platimo privatni boravak u vrtiću jer nismo upali u državni. Kada je otišla nazad za Švajcarsku, uzela sam lanac, otišla u zlataru i prodala ga (naravno, uzgred izgubivši deo vrednosti, ali sam dobila finu svotu u kešu).
Za taj novac sam odmah uplatila vrtić za narednih šest meseci i kupila detetu kvalitetan dušek za krevetac i zimske cipele. Juče me je svekrva zvala na video-poziv i tražila da vidi malog sa lancem. Kada sam joj iskreno rekla šta sam uradila, počela je da vrišti preko telefona da sam „lopov“, „bezbožnica“ i da sam prodala porodični blagoslov. Moj muž je sad između dve vatre, a ja smatram da je detetu potrebniji vrtić i topli krevet nego komad zlata oko vrata samo da bi se ona hvalisala.