Sunčala sam se u dvorištu, a onda mi je brat prišao i
Bilo je podne, a sunce je pržilo toliko da sam odlučila da izbacim ležaljku u najskriveniji deo dvorišta, iza kuće gde nas niko ne vidi sa ulice. Skinula sam gornji deo kupaćeg, legla na stomak i stavila slušalice u uši, totalno isključena iz spoljnog sveta. Uživala sam u miru, misleći da sam potpuno sama kod kuće.
U jednom trenutku, osetila sam da je svetlo zaklonjeno. Skinula sam slušalice i ugledala svog rođenog brata kako stoji iznad mene. Izraz njegovog lica me je momentalno preplašio – bio je bled kao krpa, ruku stisnutih u pesnice, a pogled mu je šetao svuda, samo ne u mene.
Brzo sam privukla peškir na grudi, misleći da će mi prebaciti što sam se tako opustila, ali ono što mi je rekao nateralo me je da zaboravim i na kupaći i na sunčanje.
“Nemoj ništa da govoriš, samo me slušaj”, izustio je drhtavim glasom, sedajući na ivicu moje ležaljke. “Slučajno sam upravo čuo razgovor naših roditelja u kući. Svađali su se oko dugova i tatinog posla… Saznao sam nešto jezivo. Mi uopšte nismo u srodstvu kako mislimo, a kuća u kojoj živimo više nije naša. Pakuj se, moramo da smislimo šta ćemo pre nego što se vrate.”
Pogledala sam ga u potpunom šoku. Sunce je i dalje pržilo, ali ja sam se od njegovih reči momentalno zaledila. Sve ono što sam mislila da znam o našoj porodici nestalo je u toj jednoj sekundi…
Kako ti se čini ovaj zaplet? Hoćeš li da u sledećoj ispovesti nastavimo ovu dramu sa bratom i saznamo šta su zapravo roditelji krili, ili želiš novu priču?