Moja žena ima ćerku iz prvog braka koja živi sa nama. Odrasla je, postala je prelepa i izuzetno zgodna devojka, i u tome verovatno ne bi bilo ništa čudno da ja u poslednje vreme ne primećujem kako sve češće hvatam sebe da je posmatram.
Trudim se da budem normalan,
da se ponašam kao i do sada, ali u sopstvenoj kući počinjem da osećam strašnu tenziju. Kad god uđe u prostoriju, skrećem pogled, izmišljam obaveze i odlazim u drugu sobu samo da ne bih napravio neku glupost ili da moja žena ne bi primetila gde gledam. Proždire me ogroman osećaj krivice. Volim svoju ženu, izgradili smo zajednički život, ali me ova situacija potpuno izluđuje. Živim u konstantnom strahu da će me jedan pogrešan pogled ili nesmotren potez koštati braka i uništiti sve što smo godinama stvarali.