Imao sam neku upalu, ništa strašno, ali me je bolelo toliko da sam usred noći otišao u hitnu. Tamo, u onom pustom hodniku, dočekala me je doktorka Marina. Visoka, crna kosa skupljena u punđu, a beli mantil joj je stajao tako da sam odmah zaboravio zašto sam došao.
“Uđi, zatvori vrata”, rekla je kratko, ne podižući pogled sa kartona. Čim sam seo na onaj metalni krevet, osetio sam kako mi puls skače na dvesta. Marina je prišla, stavila onaj hladni stetoskop na moje grudi i šapnula: “Srce ti lupa kao ludo, teto… Da li je to od straha ili ti se sviđa moja uniforma?”
Terapija bez recepta
Pre nego što sam stigao da izustim ijednu reč, ona je zaključala vrata ordinacije i skinula mantil. Ispod njega je imala samo čipkasti veš koji nije bio nimalo “medicinski”. “Zaboravi na tablete, tebi treba jača terapija”, prodahtala je dok mi je prstima prolazila kroz kosu.
Na onom istom stolu gde ljudi dolaze po lekove, ja sam dobio tretman koji se ne uči na fakultetu. Marina je bila stručnjak za “reanimaciju” mog ponosa. Dok je bolnica spavala, u njenoj ordinaciji se odvijala borba za dah. Kad sam izašao napolje, više me ništa nije bolelo, a u džepu sam, umesto recepta, imao njen privatni broj sa napomenom: “Svrati sutra na kontrolu, ostala sam ti dužna još jednu dozu.”