kako je kum presao granicu kod svoje kume i suočio se sa posledicama… Nikada nisam mislila da ću početi da izbegavam sopstvenu kuću. Sve je počelo sitno. Predugo zadržan pogled. Rečenice koje su zvučale kao šala, ali su ostavljale nelagodu. “Ma znaš da se šalim” — govorio bi svaki put kad bih se povukla.
Bio je kum. Porodica. Neko kome veruješ bez razmišljanja.
Zato mi je trebalo previše vremena da priznam sebi da to nije normalno.
Poruke su počele kasno noću. U početku bezazlene. Onda lične. Onda takve da sam počela da gasim telefon pre spavanja.
Najgore nije bilo to što je govorio. Najgore je bilo to što sam počela da sumnjam u sebe. Da li preterujem? Da li umišljam?
A onda me je jednom uhvatio za ruku duže nego što bi iko smeo.
Nije bilo nasilno. Ali je bilo pogrešno.
I tad sam znala — nije problem u meni.
Problem je u tome što neko koristi bliskost kao dozvolu.
Rekla sam mu da prestane. Jasno. Bez osmeha.
Narednog dana sam rekla i svom mužu.
Nije bilo lako. Ali neke tišine su opasnije od istine.