Mislila sam da mi gazda stana seče struju, a on je hteo nešto sasvim drugo!
Već tri godine živim u maloj garsonjeri na periferiji grada. Gazda stana, gospodin Milan, stariji je i prilično ozbiljan čovek koji nikada nije pravio probleme — sve dok pre dva meseca nisam ostala bez posla. Računi su se gomilali, a kirija je kasnila. Dug je narastao na skoro 500 evra, a ja sam svako veče legala u krevet sa strahom da će mi ujutru zazvoniti na vratima i izbaciti me na ulicu sa stvarima.
Pre tri večeri, oko jedanaest sati noću, telefon mi je zavibrirao. Na ekranu je pisalo “Gazda Milan”. Srce mi je sišlo u pete.
“Znam da je kasno, ali sadi se u kola i siđi ispred zgrade. Moramo da rešimo ovo oko dugova odmah”, rekao je glasom koji nije trpeo odlaganje.
Izašla sam u trenerci, drhteći od zime i panike. Njegov crni audi je radio u leru, a farovi su sekli mrak. Otvorila sam vrata i sela na suvozačevo mesto, spremna na najgoru vrstu svađe i poniženja. Međutim, unutra je svirala tiha muzika, a on me nije pogledao besno. Naprotiv.
Izvadio je kovertu sa mojim priznanicama o dugu i stavio je na tablu.
“Ovo od večeras više ne postoji”, rekao je tiho, a onda je spustio ruku na moje koleno. “Ali pod jednim uslovom koji ostaje striktno između nas.”
Pogledala sam ga u šoku, dok mi je kroz glavu prolazila misao gde ću spavati sutra ako odbijem.
Tenzija u kolima je postala neizdrživa. Milan uopšte nije izgledao kao onaj strogi starac koji skuplja kiriju; u njegovim očima je bila divlja, dugo skrivana želja. Umesto da izletim iz auta, ruka mi je ostala na menjaču, a prsti su nam se prepleli. Shvatila sam da nemam izbora, ali i da me ta opasna, zabranjena igra sa čovekom koji mi poseduje krov nad glavom neverovatno uzbuđuje.
Pomerio je sedište unazad, zamaglio prozore automobila i te noći smo prešli granicu nakon koje nema povratka. Bilo je to strastveno, ludo i prožeto nekim čudnim osećajem moći i greha.
Kada sam se vratila u stan, dug je bio izbrisan, a na stolu je ostala i jedna novčanica od 100 evra “za trošak”. Sada sedim u istoj toj garsonjeri, kirija mi je besplatna, ali svaki put kada čujem korake u hodniku zgrade, želudac mi se okrene — jer znam da telefon može da zazvoni svakog trenutka, a cena koju plaćam je mnogo veća od 500 evra.