Otišao sam da popravim ruter kod komšinice, a završio sakriven ispod kreveta dok je njen muž pretraživao kuću
Sve je počelo pre mesec dana kada se u stan prekoputa mog uselio mlad bračni par. On poslovan tip, večito na putu, a ona – avion. San snova svakog muškarca u zgradi. Zove se Maja. Retko smo se sretali, uglavnom na hodniku uz ono klasično „Ćao – Ćao”, sve do prošlog četvrtka.
Oko devet uveče, zvoni meni neko na vrata. Otvaram, stoji Maja u kratkom šortsu i prevelikoj muškoj majici, drži ruter u rukama i gleda me onim tužnim pogledom: „Komšija, izvini što smetam, crkao mi internet, a moram hitno da pošaljem neki mail za posao. Ti se razumeš u tehniku, pliz pomagaj.”
Naravno, istog trenutka ostavljam i večeru i film, glumim velikog IT stručnjaka i odlazim kod nje. Sednemo mi na pod u dnevnoj sobi, čačkam ja onaj ruter, resetujem, menjam kablove… U celoj toj priči, Maja donese flašu vina da se „zahvali”. Reč po reč, čaša po čaša, atmosfera se opasno zagrejala. Internet smo potpuno zaboravili. Pomerili smo se na kauč, a posle pet minuta i u njenu spavaću sobu. Devojka je bila živa vatra.
I taman kad je situacija došla do usijanja, odjednom čujemo kako se otključavaju ulazna vrata. Maja skače kao oparena, prebledela kao krpa: „Muž! Rekao je da ostaje u Novom Sadu do vikenda!”
U sekundi me hvata panika. Gde ću, šta ću, nemam gde da pobegnem jer su ulazna vrata jedini izlaz. Maja me bukvalno gura na pod i šapuće: „Pod krevet, brzo!” Ja se uvučem dole, go ko od majke rođen, a ona brže-bolje navlači spavaćicu i izlazi u hodnik.
Čujem njenog muža kako ulazi, besan kao ris. Navodno mu je otkazan sastanak, a usput je na ulazu u zgradu video nekog lika za kog sumnja da mu se mota oko žene. Lik ulazi pravo u spavaću sobu, baca torbu na krevet iznad moje glave (mislio sam da će se sve srušiti na mene) i počinje da viče: „Gde je? Osećam muški parfem! Gde si ga sakrila?”
Čovek kreće u pretres. Otvara ormare, lupa vratima, a ja ležim na stomaku, skupljen kao fetus, i molim Boga da ne pogleda dole. Najgori trenutak? Lik prilazi prozoru, staje tik uz krevet i ja mu vidim patike na deset centimetara od mog nosa. U tom momentu mi se kijalo kao nikad u životu. Bukvalno sam grizao sopstvenu ruku da ne pustim glas.
Srećom, Maja je odigrala ulogu života. Počela je da plače, da histeriše kako je on bolesno ljubomoran i kako će se razvesti. Posle pola sata drame i ubeđivanja, on se smirio, počeo da joj se izvinjava i na kraju su zaspali.
Ja? Ja sam ostao ispod tog kreveta narednih ŠEST SATI. Leđa su mi se ukočila, svaki mišić me je boleo. Tek oko pet ujutru, kad su oboje utonuli u dubok san, Maja me je kucnula po nozi. Izvukao sam se polako, pokupio svoje stvari u mraku i na prstima pobegao iz stana.
Sutradan me zove na mobilni, pošto smo razmenili brojeve zbog „interneta”. Kaže: „Komšija, hvala ti što si bio tako tih. Inače, ruter i dalje ne radi, javi kad si slobodan da ponovo pogledaš.”
Sada svaki put kad izlazim iz stana prvo pogledam kroz špijunsku da slučajno ne naletim na njenog muža, ali mislim da ću i ove nedelje morati da glumim IT stručnjaka. Neke stvari su jednostavno vredne rizika.