„Prodala sam očevinu da bi on završio fakultet, a onda mi je na dan diplomiranja stigla poruka od koje mi je pozlilo“: Ispovest koju Srbija oplakuje!
Verovala sam mu više nego sebi. Marko je bio moja prva ljubav, čovek za koga bih ruku u vatru stavila. Kada mu je otac ostao bez posla, a on bio na ivici da napusti studije, nisam razmišljala. Prodala sam onaj mali komad zemlje koji mi je deka ostavio, samo da on postane neko. Radila sam dve smene u kafiću, trpela uvrede i umor, a on je samo trebao da uči. Govorio mi je: „Ljubavi, čim diplomiram, pravimo svadbu i vraćam ti sve desetostruko.“
Došao je i taj dan. Njegovo diplomiranje. Kupila sam najlepšu haljinu, poslednje pare potrošila na skup sat da mu poklonim. Čekala sam ga ispred amfiteatra sa buketom u rukama.
Hladan tuš umesto zagrljaja
Izašao je sa desetkom u indeksu, ali me nije ni pogledao. Prošao je pored mene kao pored stranca i ušao u auto sa devojkom koju nikada ranije nisam videla – ćerkom dekana tog istog fakulteta. Telefon mi je zavibrirao u džepu. Bila je to njegova poruka: „Hvala ti na svemu, ali sada mi treba neko ko može da prati moj novi društveni status. Novac za zemlju ću ti vratiti kad budem mogao. Nemoj me više zvati.“
Stajala sam tamo, dok mi je buket padao u blato, shvativši da sam tri godine svog života uložila u čoveka koji je imao diplomu u rukama, ali nula obraza u grudima. Svršila se moja bajka onako kako nisam ni sanjala – ostala sam bez para, bez zemlje, a najgore od svega, bez vere u ljude.