Moj muž Zoran je doveo komšiju Dejana da nam pomogne oko montiranja novih aluminijumskih ulaznih vrata i štokova na kući. Zoran se uvek pravio da sve zna o građevini, ali čim su stigli teški profili i termički prekidi, shvatio je da nema šanse sam to da skopi, pa je pod izgovorom da mora po dodatan alat i pur-penu pobegao do stovarišta na drugi kraj grada.
Dejan je ostao sam u hodniku, skinuo radni prsluk i počeo precizno da namešta štok u milimetar. Stajala sam pored njega i pridržavala veliku aluminijumsku konstrukciju dok je on podešavao šarke. Zbog uskog prolaza u hodniku, pri svakom njegovom pokretu osećala sam toplotu njegovog tela i miris jakog parfema pomešan sa mirisom metala i obrade.
„Ova stara vrata su bila labava, ali ovaj novi profil mora čvrsto da legne na svoje mesto“, rekao je hrapavim glasom, ne skidajući pogled sa mojih očiju dok mi je popravljao uvojak kose koji mi je pao na lice.
Pogledala sam ka praznom dvorištu, ali privlačnost je bila toliko jaka da nisam ni pomislila da ga zaustavim. Uhvatio me je oko struka, prislonio uz masivni aluminijumski okvir i sve se odigralo tiho, strastveno i bez trunke oklevanja. Dejan nije samo postavio nova vrata – potpuno je razvalio sve moje stare brave i zabrane.
Kada se Zoran konačno vratio sa stovarišta, zatekao je štok perfektno nivelisan, Dejana kako spakovan sakuplja višekatni alat i mene kako mirno prebrisavam staklo na novim vratima. Zoran je oduševljeno prešao rukom preko alu-profila i rekao: „Svaka čast, brate, sad smo sigurni 100%! Nema šanse da išta prođe kroz ova vrata!“
Dejan me je samo kratko pogledao, nasmejao se i odgovorio: „Tako je, komšija, prolaza ima samo kad se iznutra otvori.“