Moj suprug je morao da otputuje na par dana zbog posla, pa je dogovorio sa lokalnim majstorom i njegovim pomoćnikom da završe prekrivanje dok ne krenu kiše.
Pomoćnik je bio mlađi, izuzetno građen momak koji je ceo dan neumorno nosio teške snopove crepa uz merdevine. Oko podneva, dok je majstor otišao do stovarišta po dodatni materijal, odlučila sam da popnem osveženje na sprat kuće koji je još uvek bio u sivoj fazi izgradnje.
Zatekla sam ga kako stoji pored otvorenog balkona, sa majicom prebačenom preko ramena, dok mu se znoj sijao na suncu. Kada sam mu prišla sa bokaloma hladne vode, okrenuo se i pogledao me bez reči. Pružila sam mu čašu, ali umesto da uzme piće, spustio je bokal na gajbu sa alatom i napravio korak ka meni.
Pre nego što sam stigla da reagujem, zgrabio me je oko struka, podigao sa lakoćom i posadio na paletu sa slaganim ciglama. Hladnoća golog betona i neobrađenih zidova napravila je neverovatan kontrast sa naletom neobuzdane strasti koja nas je obojicu obuzela. Sve se odigralo silovito, u potpunoj tišini nedovršenog sprata, dok je vetar pirkao kroz otvore bez prozora.
Kada se majstor vratio sa stovarišta, on je već bio na merdevinama i slagao poslednji red crepa, kao da se apsolutno ništa nije dogodilo. Danas, kad god prođem pored tog sprata, uvek iznova osetim onaj isti nemir.