Prvi put me je pozvao kasno uveče navodno radi analize nalaza za tešku operaciju sutradan

Sve je počelo pre pola godine kada sam dobila mesto asistenta kod jednog od najpoznatijih hirurga u regionu. U bolnici ga svi gledaju kao božanstvo — dok hoda hodnicima, mlađi lekari se sklanjaju, a pacijenti ga preklinju za termin jer veruju da njegove ruke čine čuda. Na operacijama je nepogrešiv, hladan i apsolutni autoritet. Međutim, čim se vrata njegovog privatnog kabineta zaključaju posle dežurstva, ta figura neprikosnovenog doktora potpuno nestaje. Prvi put me je pozvao kasno uveče navodno radi analize nalaza za tešku operaciju sutradan. Čim sam ušla, zatekla sam ga kako sedi na kožnoj garnituri sa pripremljenim kompletom kožnih traka i poveza koje je sam doneo. Tražio je od mene da preuzmem ulogu njegove “nadzornice”, da mu sputavam ruke i uskraćujem kontrolu. Čovek čije ruke spasavaju živote i rukovode čitavim timom hirurga, privatno ima bolesnu potrebu da u potpunosti izgubi kontrolu i predaje se drugome bez pogovora. Sada imamo redovne noćne “sesije” u kabinetu, odmah pored vizitnih kartica i stručnih nagrada. Najluđi momenat je jutro posle: stojim pored njega u operacionoj sali u sterilnom odelu, on diktira proceduru sa onim svojim prepoznatljivim, autoritativnim stavom, a ja gledam u njegove ruke i znam tačno za šta su te iste ruke molile samo par sati ranije. Svi u bolnici misle da ga znaju i plaše se njegove strogoći, a ja sam jedina koja drži ključ njegove najveće slabosti.