Moja žena je rekla da ide na večernju službu i da će ostati duže kako bi sa sveštenikom dogovorila detalje oko predstojeće seoske litije. Oko jedanaest sati uveče, pošto se još nije vraćala, a telefon joj je bio isključen, uplašio sam se da joj se nešto nije desilo na putu kroz mrak. Seo sam u auto i odvezao se do crkvenog dvorišta. Crkva je bila zaključana i u mraku, ali je u parohijskom domu, u kancelariji na spratu, svetlo bilo upaljeno, a zavese delimično navučene.
Prišao sam tiho i pogledao kroz prozor koji gleda na sporednu ulicu. Ostao sam skamenjen, noge su mi se odsekle. Moja „pobožna“ žena, koja kod kuće glumi sveticu, bila je u naručju tog istog mladog sveštenika. Na stolu je stajala flaša skupocenog vina, a oko njih su bile razbacane pare – upravo onaj novac koji sam ja krvavo zaradio i donirao za crkvu. Prepuštali su se strastima bez ikakvog stida, dok je ikona visila na zidu iznad njih. Nisam ulazio unutra, niti sam pravio scenu. Samo sam ih fotografisao telefonom kroz prozor. Sutra je nedeljna liturgija, cela crkva će biti puna naroda, a ja sam te slike već razmnožio i planiram da ih podelim vernicima na samom ulazu. Neka celo selo vidi ko ih uči moralu i gde idu njihovi prilozi.