Jedan čovek je bio do te mere fasciniran leptirima da je ih je svakodnevno satima gledao kako lete.
U želji da ih bolje upozna, proučavao je njihov neobičan put transformacije i nastajanja.
Jednoga dana, uočio je maleni otvor na čauri leptira. Čovek je sedeo i gledao kako se leptir nekoliko sati energično muči da bi izvukao svoje slabašno telo kroz taj maleni otvor.
Onda je leptir stao, činilo se da ne može dalje i da je odustao.
Zato je čovek odlučio da pomogne leptiru.
Otišao je kući, uzeo malene makaze i izrezao čauru tako da otvor bude dovoljno velik. Leptir je sa lakoćom izašao, ali…
Imao je krhko telo i smežurana krila. Čovek je nastavio da posmatra leptira, očekujući da će se krila svakog trenutka otvoriti, povećati, raširiti i vinuti u nepoznate i neistražene visine.
Međutim, ništa se nije dogodilo.
Leptir je ceo svoj kratki život proveo puzeći okolo sa slabašnim telom i nerazvijenim krilima.
Nikada nije poleteo…
Uprkos svojoj ljubaznosti i dobrim namerama, čovek nije razumeo da su poteškoće kroz koje je leptir morao proći izlazeći iz čaure deo puta njegovog razvoja, kako bi, kada se oslobodi čaure, bio dovoljno snažan, otporan i spreman za ovaj svet.
Najveće bogatstvo koje možemo da ponudimo nekome jeste da mu dopustimo da on otkrije sopstveno.
U želji da nekome pomognemo, često ulazimo u ulogu spasioca i ponekad potpuno nesvesno možemo prekinuti određene procese i uskratiti lekcije koje su neophodne drugoj osobi kako bi ojačala i evoluirala.