„Dok je drugi razbijao, ja sam se lomio“
“Zatekao sam je” Vrata nisu bila zaključana. Neobično, pomislio sam. Bila je subota, kasnije popodne. Trebalo je da se zadržim duže na putu, ali sam stigao ranije — umoran, ali zadovoljan. Ušao sam tiho, ne želeći da je uznemirim. Cipele sam skinuo na brzinu, ključeve spustio na komodu. Tada sam začuo. Prvo tišina, pa… zvuk. Kratak. Kao šapat kroz zatvorena vrata. Pa još jedan. Ovog puta duži, niži.
Zastao sam. Onda sam čuo jecaj. Njen.
Bez greške — taj zvuk sam poznavao. Ali ne u toj boji.
Bio je dublji. Slasniji. Kao da se nije suzdržavala.
Kao da nije znala da je neko sluša.
Prišao sam tiho hodnikom. Srce mi je kucalo u grlu. Na pola puta do spavaće sobe već sam znao, iako nisam hteo da priznam. Neko je bio s njom. I to ne slučajno. Vrata su bila odškrinuta. Pukotina taman tolika da kroz nju mogu da vidim njen potiljak, nagnut unazad, njeno telo koje se pomera u ritmu koji nisam poznavao. I ruku — mušku, tamnu, čvrstu — na njenom kuku.
Ugr..zao sam usnu. U šoku. U neverici.
Mogao sam da uđem. Da viknem. Da ga izbacim. Da nju…
Ali nisam.
Ostao sam. Disao sam kroz nos, plitko, bojeći se da me čuju.
Njeno telo je drhtalo. Njene ruke su ga stezale kao da se boji da joj ne pobegne. Glas joj je pucao između jecaja i molbi: — „Tako… nemoj stati… molim te…“
Bio sam Sleđen. I zapaljen. Ljubomora me je sekla kao žilet, ali ispod nje se pojavljivalo nešto drugo — neka čudna strast, uzbuđenje koje nisam mogao da objasnim. Posmatrao sam kako je neko drugi uzima. Kako moja žena postaje nečija. A ja sam stajao tu. Niko. Svedok. Izbrisan. I nikada je nisam video tako… slobodnu.
Nisam mogao da se pomerim. Kao ukopan. U meni je sve gorilo — ali nisam znao šta tačno. Bes? Da. Ljubomora? Da, i te kako. Ali tu je bila još neka nijansa. Nešto mračno, zaneseno, porazno… i strašno uzbudljivo.
Gledao sam je kako se jebu, kako ga prima bez stida, kako mu se predaje kao da je zaboravila ko je — ili je možda tek sada postala ono što jeste.
Ona nije bila žena koja me va.a.
A ja? Ja sam bio samo senka iza vrata. Svedok svega a nije me videla.
Pomislio sam:
Da uđem? Da sve prekinem?
Ali nisam mogao. Jer sam već video previše. Jer više ništa ne bih mogao da ne vidim.
Njen glas… sada dublji, iz stomaka, iz pičke: — „O, da… još… tako…“
I onda, kao šapat, gotovo razbijen: — „Moj muž nikada ovako nije mogao…“
Zatvorio sam oči.
Srce mi je tuklo u slepoočnicama. A u donjem stomaku — stezanje. Čvrsto. Bolno.
Uzbuđenje koje nisam želeo da osećam. Ali je bilo tu. I bilo je moje.
U tom trenutku, ona je podigla glavu. Okrenula se ka vratima.
Na pola sekunde — pogled. Videla me. Nije se trgnula. Nije vrisnula.
Samo… osmehnula se. Blago. Kao da kaže: Znaš sada. Sada si stvarno video kakva sam je…ica.
I tada sam shvatio. Ja više nisam bio onaj koji poseduje. Bio sam onaj koji pušta.
I možda… možda baš zbog toga… bio sam bliži njoj nego ikad.
A tada — pogled.
Nije to bio pogled žene uhvaćene na delu. Bio je to pogled kraljice na prestolu, sigurne u svoju moć.
Podigla je ruku. Prstom mi je pokazala ka fotelji, onoj naspram kreveta.
„Tu.“
Taj jednostavan gest nije molio — naredio je. Nisam se suprotstavio. Noge su mi se pokrenule same, kao da telo zna pre mene šta želi. Seo sam, ni blizu, ni predaleko. Dovoljno da vidim sve. Previše da zaboravim.
A onda je ustala. Na tren. Okrenula se prema meni. Njene butine su se razmakle, a iz njih se, u svom punom, vla..om, svetlucavom sjaju, pojavio on — k…c, velik, tamnoput, napet, obr…n, obasjan njenim pi…inim tra..ovima.
Bez reči, pogledom me je prikovala. Usne su joj se jedva pomerile: — „Eto. Vidiš… šta je bilo u meni, vidi šta je pravi k…c“
Pauza. Onda tiho, ali oštro: — „Gledaj. I ćuti. Ili… uživaj.“
Nisam disao. U meni su se sudarali ponos, poraz, ljubomora i nešto drugo —
nekontrolisano uzbuđenje. Bila je drugačija. Bila je… ona.
Polako se okrenula, ponovo ga opkoračila, i kao da je vreme stalo — kliznula je p..kom niz ogromni ku..c, nežno, duboko, s mekim jecajem, koji nije bio ni bol ni zadovoljstvo, već oslobođenje. Njene ruke su mu se naslonile na gru.i. Kuk..i su joj pronašli ritam, a glava se lagano zab.cila unazad. Usne poluotvorene. Oči zatvorene. Ali znala je da sam tu. Da gledam. I baš zato — bila je još slobodnija.
Tog trenutka nisam više znao. Da li sam njen muž, svedok, rob… ili zaljubljenik u onu verziju nje koju nikada ranije nisam video. Ali sam znao jedno: Više nikada neće biti kao pre. Ona me nije zvala. Nije mi pružila ruku, ni pogled utehe. Samo se lagano nagnula napred, rukama oslonjena o postelju, i onda — bez da ga pogleda, rekla mu: — „Vidiš ovog mog muža? Gleda nas. Gori. Ne sme da pisne.“
Zastala je. A onda mu, s osmehom na ivici zloćudnog i božanskog, rekla: — „Pokaži mu kako ti to radiš otpozadi. Do.y. J.bi me, jebi jako me raybij. Hoću da vidi koliko veliki k..ac mogu da primim. Sve do kraja.“
Glas joj je bio miran, ali se soba naelektrisala. Moj dah je stao. Telo mi je bridelo.
Ona se na..ula, gu.om visoko, raširenih bedara, vla.na i spre.na.
On joj je prišao — polako, samouvereno, kao da je to prirodan red stvari.
Nisam trepnuo. Mogao sam da zatvorim oči. Da pobegnem. Da vičem. Ali nisam. Nisam mogao.
Gledao sam.
Gledao sam kako ga uzima u sebe, duboko, bez otpora.
Njen glas — sada potpuno pušten: — „Ooo… da… dublje… tako… još…“
Svaki njegov udar je tresao nju — i mene.
Gledao sam kako joj se leđa uvijaju, kako joj se kosa lepi uz vrat.
Kako prima ogromni k…c. Kako želi da je ra..vali. Kako uživa.
I znao sam… da je nikada nisam imao kao sada — dok gubim sve što sam mislio da sam posedovao.
U tom trenutku, pogledala me je preko ramena. Oči poluzatvorene, obrazi zajapureni.
— „Znaš… sve ove godine… nikad me nisi ovako… razvalio.“ I osmehnula se. Ali ne zlobno. Već iskreno. Oslobođeno.
I tada sam osetio — Ne mržnju. Ne stid. Nego… ponos. Jer sam joj dao dozvolu da postane žena koja više ništa ne skriva.