Smuvam ja neku ribu, bila noć 31. mart na 1. april, odemo kod nje gajbi, krenemo se skidati kad ja skontam da je prošla već ponoć i reko do jaja vreme je za šalu. Navalim ja na nju, nije minut prošo, zastanem, sledim facu onako i kažem joj:

“Tamara, mislim da je otišlo malo u tebe”, ona se trgne, gurne me, krene da urla, otrči u wc, ne razumem doduše zašto, nije to voda u uhu pa da skačeš na jednoj nozi dok ne istreseš. Ja joj uzmem telefon, nađem joj ćaleta u imeniku, nazovem ga i kažem “gospodine, dođite hitno kod Tamare kući, šlogirala se, ne može noge da pomera osim desnu malo” i pravim se da ništa nije bilo…

Ona se vrati iz wc-a, i dalje besna, ja joj kažem “ne brini, nećeš zatrudneti, ja to znam jer mogu da predvidim budućnost”, ona kaže ne lupetaj debilu ja reko “evo ako ne veruješ videćeš, znam npr. da će ti ćale upasti svakog momenta na vrata”.

Ona mi kaže: “Idiote ja nemam ćaleta”, i u tom momentu upadne u stan njen dečko, Bojan Ćalović Ćale, švercer bele tehnike iz Kotora i ja viknem APRI-LI-LI-LI. Sad nemam desnu nogu i četiri prsta na levoj ruci, primam invalidsku od 9 hiljada i spremam se za kvalifikacije za paraolimpijadu u bacanju kladiva, fali mi 40 metara do norme.