KOMUNISTI SKRIVALI ZLOČINE U NDH? DOKAZNI MATERIJAL, za koji se verovalo da je Ozna UNIŠTILA, otkriće POTPUNU ISTINU O STRADANJIMA Srba u NDH!

Dr Jovan Babić (80), lekar radiolog i profesor Medicinskog fakulteta u Novom Sadu, imao je samo sedam godina kada su u februaru 1947. godine, u njegovu porodičnu kuću u Šidu upali oficiri Ozne, koji su tom prilikom odveli njegovog oca Dušana i odneli sav dokazni materijal o ustaškim zločinima u NDH koji je on posedovao.

Ako se ne zaboravi, istina nikada ne umire. Dušanov otac je, kao predsednik posleratne Komisije za ispitivanje zločina ustaša i nacista, do tada prikupio materijal u sremskim selima, ali i u Jasenovcu. Ovaj dokazni materijal, koji svedoći o žrtvama i zločincima, OZNA je uništila u ime bratstva i jedinstva novoformirane Jugoslavije – prenosi portal Šajkača.

Verovalo se da je ovo uništenje nepovratno, međutim, posle višedecenijskog traganja dr Babić je uspeo da pronađe kod Šiđanina Slobodana Stevančevića i treći primerak svedočenja preživelih Sremaca. Stevančević je bio zapisničar njegovog oca, Dušana Babića, koji je sva svedočanstva kucao u tri primerka. OZNA je jedan od tih primeraka pronašla u Babićevoj kući, drugi na njegovom radnom mestu, a treći su prevideli. Takođe je izostavljen bio i Dušanov rukopis iz Jasenovca.

Zahvaljujući sačuvanom materijalu, dr Jovan Babić je odštampao knjigu, a kao autora iste je naveo svog oca. Arhivu Vojvodine u Novom Sadu, na čijem je čelu je dr Nebojša Kuzmanović, od Jovana je na poklon dobio očeve originalne rukopise. Dokumenti će biti pretočeni u knjige i u elektronsku formu.Foto: Youtube/ PrintscreenFoto: Youtube/ Printscreen

Istina uvek nađe svoj put, čak i nakon više od sedam decenija. Materijal koji je pažljivo dokumentovao Dušan Babić (1900-1974) biće značajan i dragocen doprinos otkrivanju potpune istine o stradanjima Srba, Jevreja i Roma u Sremu. Nedavno je Pokrajinska vlada AP Vojvodine oformila komisiju o prikupljanju podataka o žrtvama u Sremu u periodu 1941/1945, a prvi put bi trebalo da se sabere i imenuje više od 50.000 sremačkih žrtava, mahom civila.

“Kada sam odrastao, shvatio sam da je otac ćutao da bi me zaštitio. Umro je 1974. godine, i nijednom mi nije napomenuo da nastavim tamo gde je on stao, niti je želeo da razgovaramo na tu temu. Kasnije, na studijama u Novom Sadu, počeo sam da sam tragam za tom građom. Deo sam našao u šidskoj biblioteci, a deo kod kuće, sakriven na tavanu. Sakupljao sam to tri godine. U razmaku od 73 godine, dovršeno je ono što je moj otac započeo”, istakao je Jovan Babić.

Iz svedočanstava koja su preživeli Sremci preneli Dušanu Babiću, pravniku, koji je 1945. postavljen za pomoćnika u Komisiji za ispitivanje zločina, a 1. januara 1947. imenovan za predsednika tog tela, može se jasno zaključiti da je cela Nezavisna Država Hrvatska bila jedan veliki koncentracioni logor.

“Svako sremsko selo u kojem su živeli većinom Srbi bilo je za vreme rata opkoljeno od tri formacije – Nemaca, ustaša i domobrana. Zajedno su radili na njihovom uništavanju. Opkole selo u gluvo doba noći i isteraju ljude u centar ili u portu. Drže ih tu do sutradan, pa onda izdvoje žene i mlađu decu do 14 godina, a ostale pobiju. To su bile masovne egzekucije po selima. Sveukupno, nije bilo manje od 50.000 pobijenih po Sremu, mahom civila” navodi dr Babić.

Skoro svi dokumentovani iskazi preživelih Sremaca, koji su odmah nakon rata svedočili Dušanu Babiću za potrebe tada formirane komisije, odnosili su se na Jasenovac i Staru Gradišku. Oni su glavni izvor podataka o ovom jezivom logoru. Foto: WikipediaFoto: WikipediaNjihova svedočenja govore da je u Gradiški na najsuroviji način umoreno 46.000 ljudi, mahom žena i dece. Decu su uterivali u sobe na kojima su zatvarali sve otvore da bi zaustavili protok vazduha i zatim su ubacivali zapaljen sumpor da ih poguši. Žene i devojke zatvarali su u kulu. U jednoj sobi ostao je krvlju ispisan jezivi stih: “Ne kos’ dragi, travu pokraj Save, pokosićeš moje oči plave”, priča Jovan Babić.

U periodu kada je njegov otac istraživao događaje u Sremu nije bilo problema, međutim, kada je tragom svedočanstava u februaru 1946. otišao u Jasenovac i snimao sve što je od tog logora ostalo, dobio je naređenje iz Šida da mora da se vrati odmah kući, što je i učinio posle svega četiri dana.

Po njegovom povratku iz Jasenovca, OZNA je upala u njihovu porodičnu kuću i odvela Dušana Babića, prilikom čega su pokupili njegove fotografije iz Jasenovca i dva primerka dosijea otkucanih na pisaćoj mašini. U tim dokumentima zabeleženo je 10.000 Sremaca koji su nastradali u Jasenovcu. Osim njihovih imena, Dušan je takođe sastavio listu imena zločinaca, njihovih pomagača, kao i ustaških saradnika iz sremskih mesta.

Ubrzo zatim, Dušan Babić je takođe bio smenjen sa mesta predsednika Komisije. Što se tiče izjava svedoka, dve trećine iskaza je odštampano, a jedna trećina se još nalazi kod Jovana, njegovog sina. 

“Želja mi je da i tu trećinu odštampam i mirno sačekam zalazak života. Odužio sam obavezu prema svom narodu i ocu” zaključuje dr Jovan Babić.

(Glas javnosti)

(Visited 2,594 times, 1 visits today)