Tugu koju osjećam zadnjih par dana jednostavno ne mogu podniejti, osjećam se jadno i posramljeno… grozno. Najgore mi je jer se nikome ne mogu požaliti, bar na neki način skinuti teret sa duše.
Skoro 20 godina smo u braku imamo dvoje prekrasne djece koje smo jako kano dobili, a kada smo se ostvarili kao roditleji mislio sam da sam najsretniji čovjek na planeti. Imao sam sve ženu koju volim više nego sebe, djecu sa njom i ono što me činilo posebno sretnim i ponosnim, MISLIO SAM DA I ONA MENE VOLI KOLIK OI JA NJU.
Prije par dana sam pronašao poruke u njenom telefonu koje su mi razbile očigledno iluziju da živim sretan život.
Slučajno ili NAMJERNO ne znam, ali poruke sam pronašao, tačnije poruke su pronašle mene. Vidio sam da joj je stigla poruka, inače ne čitam njene poruke, NISAM MISLIO DA IMAM POTREBE, ali… kada sam ušao u dopisivanja, noge su mi se odsjekle.
U masi dopisivanja, ovo dopisivanje me posebno pogodilo i možda najbolje pokazuje u kakvom braku živim…
Ne znam da li će mi biti lakše kada ovo, barem anonimno podijelim ali moram na nekinačin da sebi olakšam.

(Visited 4,266 times, 3 visits today)